***

Jedna od osnovnih parola studenata u protestu glasila je „dole školarine!“. Drugačije rečeno, studenti su zahtevali besplatno obrazovanje. Prvo ću pokušati da ispitam koje ideološke pretpostavke o obrazovanju sačinjavaju pozadinu pomenutog slogana.

U vezi sa tim postavljam prvu tezu: samo obrazovanje se, u okviru te parole, još uvek predstavlja kao roba. Ono se, naime, a) shvata kao jedna od usluga koju pruža država i b) usluga koja bi morala biti besplatna.

Ako moja prva teza stoji, ako se obrazovanje u okviru zahteva za besplatnim obrazovanjem zaista shvata kao jedna roba, onda moramo postaviti pitanje na osnovu čega su studenti zahtevali da ta usluga bude besplatna. U čemu se sastoji, drugim rečima, legitimacija zahteva da jedna roba bude besplatna? Druga teza, koju želim da ponudim, tiče se odgovora na to pitanje: zahtev da obrazovanje bude besplatno crpe svoju legitimaciju iz jednog člana zakona o obrazovanju i vaspitanju, ili drugačije iz jednog ideologema pravno-političke ideologije, određenog stadijuma razvitka kapitalističkog načina proizvodnje.

Dokazivanje ove teze započeću navodom jednog člana zakona o osnovama sistema vaspitanja i obrazovanja Republike Srbije. Legitimacija zahteva za besplatno obrazovanje slediće iz formalno-pravnog proširenja tog člana. Uz izvesne nebitne adaptacije sa moje strane, taj član glasi:

"a) svako ima pravo na obrazovanje i vaspitanje

b) građani su jednaki u ostvarivanju prava na obrazovanje i vaspitanje bez obzira na pol, rasu, nacionalnu, versku i jezičku pripadnost, uzrast, fizičku i psihičku konstituciju, socijalno i kulturno poreklo, imovno stanje, političko opredeljenje ili drugo lično svojstvo."

Skrećem vam pažnju na dva lična svojstva – na fizičku i psihičku konstituciju, sa jedne, i imovno stanje, sa druge strane. Svako, bez obzira na to da li je bogat ili siromašan, bez obzira na to da li zdrav ili bolestan ima pravo na obrazovanje i vaspitanje.

Ako pažljivo pogledamo o čemu se tačno radi u navedenom članu, onda vidimo da se u njemu javlja struktura zabrane zabrane privatnog vlasništva. Tim članom se, naime, zabranjuje da se zabrani bilo kome da postane privatni vlasnik, dakle, kupac i korsnik određenog dobra i/ili usluge. U našem slučaju, njime se zabranjuje da se zabrani bilo kome da postane privatni vlasnik, kupac i korsnik, usluge obrazovanja. Dalje čitanje ovog zakona pokazuje nam da ovu zabranu zabrane treba razumeti kao zabranu diskriminacije. Član koji imamo u vidu u našoj kratkoj analizi zabranjuje da se bilo kome zabrani da postane privatni vlasnik usluge obrazovanja, zato što zabranjuje da se uzimaju u obzir, kada je reč ostvarivanju prava, "lična svojstva" bilo kojeg građanina.

Sam zakon se, međutim, ne pita da li neko u vezi sa kim postoji zabrana diskriminacije, zaista može ili ne može, zaista želi ili ne želi da ostvari pravo privatnog vlasništva. Zakon je, u načelu, indiferentan prema mogućnostima i željama konkretnih osoba – njega zanimaju samo pravna i fizička lica, tj. pravni konstrukti proizvedeni apstrakcijom od konkretnih individualnih "ličnih svojstava" pojedinca.

[Zabrana zabrane, sa jedne, i indiferencija zakona prema svojstvima pojedinca (kao što su pol, rasa, nacionalna, verska i jezička pripadnost, uzrast, fizička i psihička konstitucija, socijalno i kulturno poreklo, imovno stanje, političko opredeljenje ili drugo lično svojstvo) čine dve strane jedne te iste antropologije građanskog društva u koju mi ne možemo ovde pobliže ulaziti. Recimo samo da zabrana zabrane predstavlja pravni izraz i konstituent građanskog liberté.^{Pravilno shvaćeno, pomenuta indiferencija prava stoji u vezi sa osobenostima antrolopologije građanskog društva. Liberté jednog građanina sastojao bi se upravo u tome da nije determiniran nijednim faktorom koji nije on sam, bilo da su ti faktori transcendentni (božansko), bilo da su prirodni (razne verzije ljudskih priroda i njihovih konstitutivnih faktora), bilo da su društveno-istorijski proizvedeni (životni uslovi, društveni odnosi), te da determinira samog sebe. Biti građanin upravo bi značilo apstrahovati od svake determinacije, i u jednom ontološkom smislu, značilo bi apstrahovati od svakog predikata, svake kategorije. Biti građanin značilo bi, Aristotelovim jezikom rečeno, biti bivstvo (supstancija) bez unapred (transcendencijom, prirodom, društveno-istorijski) datih atributa.}

Upravo zbog te načelne indiferencije, zakon nije dovoljan uslov mogućnosti istinske jednakosti u ostvarivanju prava na obrazovanje i vaspitanje. Invalid, naime, i pored toga što je zabranjeno da mu se zabrani da kupi i koristi uslugu, eventualno može da je kupi, ali ne može da je koristi, zbog viskoh pragova na vratima, recimo. Mutatis mutandis, zakon postavlja zabranu zabrane siromašnima da kupe i koriste uslugu. Siromašni, međutim, ne mogu da kupe, pa prema tome, ne mogu ni da koristi uslugu. Stoga se čini da slogan "dole školarine!" ne ide dalje od slogana "dole pragovi". Jedan izražava zahtev za obrazovanjem dostupnom svima bez obzira na imovinsko stanje – "spustimo ili ukinimo školarine kako bi i siromašni mogli da studiraju", dok drugi izražava zahtev obrazovanja dostupnog svima bez obzira na fizičku i psihičku konstituciju – "spustimo pragove na vratima kako bi i invalidi mogli nesmetano da uđu u/na fakultete".

Ako "državu blagostanja" (welfare state) shvatimo kao ideju a) da formalna "jednakost u ostvaraivanju prava" još uvek nije dovoljan uslov realne "jednakosti u ostvarivanju prava", i b) da za realizaciju pomenute stvarne jednakost mora biti zadovoljen još jedan formalan uslov – da se blagostanje pojavi kao predmet prava, tj. da svaki građanin ima pravo na blagostanje, vidimo da, i to je moja treća teza, koja predstavlja specifikaciju druge, zahtev za besplatnim školstvom može da se shvati kao, u poslednjoj liniji, zahtev za državom blagostanja.

[Videli smo da slogan "dole školarine" implicira strukturnu istovetnost sa sloganom "dole pragovi". Tom strukturnom istovetnošću stavlja se znak jednakosti između statusa "ličnih svojstava" "biti invalid" i "biti socijalno ugrožen". Svodjenjem statusa predikata „biti socijalno ugrožen“ na isti status koji ima predikat „biti invalid“, studenti, zapravo, hteli oni to ili ne, bili svesni toga ili ne, negiraju specifično prisustvo klasnog antagonizma u telu studenata. Studenti, bar na prvi pogled, žele državu blagostanja. No pravo je pitanje nije li država blagostanja jedan državni oblik koji odgovara određenom stadijumu razvitka kapitalističkog načina proizvodnje koji pripada prošlosti, i ne javljaju li se, utoliko, studenti kao reakcionarni sloj inteligencije koji hoće da okrene točak istorije unazad.]

Stvar, međutim, možda stoji još gore po studente. U tekstu Kritika gotskog programa, Marks navodi deo programa Nemačke radničke partije vezan za obrazovanje i vaspitanje: "'Nemačka radnička partija zahteva kao duhovnu i moralnu osnovu države: 1. Opšte i jednako narodno vaspitanje od strane države. Opšte i obavezno pohadjanje škole. Besplatnu nastavu'". Kritikujući izneto programsko načelo Marks nastavlja: "Što se u nekim državama Sjedinjenih Država i više nastavne ustanove 'besplatne', to faktički znači samo da više klase podmiruju troškove svog vaspitanja iz opštih poreskih sredstava".

Naposletku, čini se da sa parolom "dole školarine!", koja se konkretizuje u paroli "besplatno obrazovanje!" stvari stoje isto kao i sa Prudonovim idealom pravičnosti. "Svoj ideal o pravičnosti", kaže Marks, "crpe Prudon tek iz onih pravnih odnosa koji odgovaraju robnoj proizvodnji."

***

U delu izlaganja koji sledi pokušaću da analiziram drugi slogan koji je cirkulisao u studentskim protestima 2006/7 u Beograd, slogan "znanje nije roba". U analizi tog slogana poslužiću se Lenjinovom teorijom slogana.^{Lenin, V.I. 1964 [1917], ‘Letter to the Editors of Proletarskoye Dyelo on Slogans’, in Collected Works, Volume 25, London: Lawrence and Wishart.}

Prema Lenjihovoj teoriji slogan, ključna uloga slogana može se razložiti na dve komponente:

a) slogan ima zadatak da identifikuje moment konjunkture (društveno-istorijske situacije). On to čini kondenzujući i utelovljujući konkretnu analizu konkretne situacije, tj. konkretnu analizu konjukture u jedan jedini iskaz.

b) slogan ima funkciju da imenuje politički zadatak koji tačno odgovara identifikovanom momentu konjunkture.

Osnovna Lenjinova poruka Pisma urednicima Proleterskog dela o sloganima glasi: "Bez ispravnih slogana nema uspešne revolucije".

Postavimo, prema tome, dva pitanja. 1) Koji moment konjunkture identifikuje slogan "znanje nije roba"? 2) Koji politički zadatak imenuje slogan "znanje nije roba"?

Pokušaću da odgovorim na prvo pitanje. U jednoj skici konkretne analize konkretne situacije, možemo reći kako sistem obrazovanja prolazi kroz proces neoliberalnih reformi. Ono "liberalno" u neoliberalnom se može bliže odrediti pojmom deregulacije. Njime se, naime, smera na ustanovljenje minimalne države, minimalne s obzirom na količinu regulacije tržišta, a u snovima anarholiberala, i na potpuno odumiranje države, i na, konsekventno, uspostavljanje apsolutne autnomije tržišta. Pojam deregulacije možemo bliže odrediti preko dva momenta:

a) Deregulacija s obzirom na pitanje vlasništva u bivšim socijalističkim zemljama podrazumeva transformaciju društvenog vlasništva u državno, i državnog u privatno. U kapitalističkim zemljama ona s obzirom na isto pitanje označava transformaciju državnog vlasništva u privatno. Jedna strana deregulacije, prosto rečeno, odnosi se na privatizaciju, i to u razmerama koje čovečanstvo da sada nije videlo. To je sastavni deo, i sledeći stadijum razvitka kapitalizma kao načina proizvodnje.

b) Transformaciju oblika vlasništva, prema izričitom Marksovom uputstvu treba shvatiti kao transformacije odnosa proizvodnje. Budući da se ovde radi o obrazovanju, zaključujemo da je ovde reč o transformacijama u odnosima proizvodnje obrazovanja. U tim transformacijama radi se o tome da se odnosi proizvodnje obrazovanja regulišu isključivo konkurencijom. Državni fakultet, jednom reči, mora da izađe na tržišnu utakmicu, kao ravnopravni igrač sa drugim državnim i privatnim fakultetima. Kao ideološki državni aparat, on više nema akademsku relativnu autnomiju unutar relativne autonomije države s obzirom na tržište. Od sada, on ima da se rukovodi isključivo logikom tržišta.

Vratimo se sloganu "znanje nije roba". Rekli smo da prema Lenjinovoj teoriji slogana, slogan ima zadatak da identifikuje moment konjunkture. Moment konjukture koji se identifikuje ovim sloganom predstavlja deregulacija, deregulacija kao privatizacija i deregulacija kao proširena primena principa konkurencije. Jednom reči, deregulacija kao novi odnos produkcije obrazovanja i novi odnos vlasništva nad obrazovenjem.

Slogan, istakli smo, ima funkciju da imenuje politički zadatak koji tačno odgovara identifikovanom momentu konjunkture. Koji nam zadatak postavlja slogan "znanje nije roba"? Postavlja nam zadatak da se borimo za besplatno obrazovanje. Ali ne takvo besplatno obrazovanje koje bi bilo roba. Ne takvo obrazovanje koje bi bilo "jedino spojivo s ekonomskim prilikama ne samo najamnih radnika nego i seljaka", kako to kaže Marks u pomenutoj Kritici gotskog programa. Besplatno obrazovanje, koje kao zadatak postavlja slogan "znanje nije roba", može biti samo obrazovanje koje nije roba, i koje je "jedino spojivo sa" radikalno drugačijim odnosima proizvodnje obrazovanja, i konskekventno, radikalno drugačijim odnosima vlasništva nad obrazovanjem. U danjašnjim vlasničko-produkcijskim odnosima, naime, sve mora biti komodifikovano, svaki proizvod mora biti roba – to je nužna posledica načina proizvodnje u kome živimo. Upravo zato slogan "znanje nije roba" revolucionarno smera ka radikalno drugačijim produkcijsko-vlasničkim odnosima.

Pozicija izjavljivanja slogana "znanje nije roba" predstavlja limit-poziciju. Pozciju koja se nalazi na granici sadašnjih proizvodnih odnosa i odnosa vlasništva, sa jedne, i nekih radikalno različitih produkcionih i vlasničkih odnosa budućnosti, sa druge strane. Zato slogan "znanje nije roba" ima svoju nesvodivo utopijsku dimenziju. On svakome ko se prepozna kao primalac poruke koju on šalje nalaže, ne samo da se stavi na pomenutu limit-poziciju, već i da je prekorači. Slogan "znanje nije roba" tako postavlja, u poslednjoj liniji, jedan revolucionarni zadatak, zadatak korenite promene ne samo sistema obrazovanja, već društvenog sistema unutar kojeg je moguć postojeći sistem obrazovanja.

Zato mislim, rećiću još to za kraj, da dalja sudbina vašeg protesta zavisi isključivo od toga koji će slogan voditi glavnu reč, tj. koji će slogan identifikovati moment konjunkture i koji će slogan postavljati zadatak – slogan "dole školarine" ili slogan "znanje nije roba". Jedino pod uslovom dominacije slogana "znanje nije roba" nad sloganom "dole školarine" moguća je emancipatorska, dakle, zaista progresivna studentksa politika. U protivnom će studentski protest ostati pri reakcionarnom i jalovom zahtevu restauracije države blagostanja.