SZS na FB
Drugačiji Univerzitet je Moguć!
Jedna petina stanovnika Srbije ima nepotpuno osnovno obrazovanje od kojih se 227,127 potpisuje palcem, 25% ima osnovno obrazovanje, četiri od deset stanovnika (41%) završilo je srednju školu, dok 6.5% ima fakultetsku diplomu. Ovo su podaci republičkog Zavoda za statistiku o obrazovnoj strukturi nacije, a zasnovani su na popisu iz 2002. godine. Po broju fakultetski obrazovanih ljudi Srbija se nalazi na dnu liste evropskih zemalja.
Sa druge strane, prosečna školarina na državnim fakultetima u Srbiji iznosi oko 800 evra, a od pedesetak zemalja Evrope, jedino u Velikoj Britaniji, Holandiji i Letoniji studenti plaćaju više za godinu studija na državnim fakultetima nego kod nas. Naravno, 800 evra je samo prosek. Školarine na pojedinim fakultetima dostižu i do 3000 evra (Arhitektonski fakultet), a njihovo određivanje je uglavnom paušalno jer im visinu ne određuju troškovi studiranja. Glavni kriterijum je tržište: traženiji fakulteti imaju više školarine. Tako je za narednu školsku godinu Geografski fakultet najavio povećanje školarine za 50%. Razlog je samo jedan: Geografski fakultet je bio najtraženiji fakultet u prošlom upisnom roku. Trećina fakulteta BU takođe najavljuje nova poskupljenja koja pravdaju potrebom za usaglašavanjem sa troškovima života, padom vrednosti dinara, krizom itd. Naravno niko se ne pita kako će sav taj teret uspeti da iznesu studenti i njihovi roditelji.
Podsetili bismo vas na činjenicu da se radi o državnim fakultetima. Podaci govore da je, kako bi se ova katastrofalna situacija popravila, neophodno da se iz državnog budžeta, umesto dosadašnjih 3.5%, za obrazovanje izdvaja najmanje šest odsto bruto društvenog proizvoda i da se tako za više od 50 odsto povećaju ulaganja u ovu oblast. Ovo je posebno bitno u periodu svetske ekonomske krize. Najbolja investicija za izlazak iz krize jeste ulaganje novca u obrazovanje. Tako Evropska unija planira da poveća izdvajanja za obrazovanje sa 7 na 10% BDP, Indija ih je povećala na 20%, a Kuba čak na 30%. U Srbiji se za obrazovanje izdvaja 3.5%, a za nauku svega 0.3%; 90% novca namenjenog obrazovanju troši se na plate učitelja i nastavnika, a od preostalih 10% svega dva odsto se ulaže u razvoj novih obrazovnih programa. Za ovu godinu od sredstava Nacionalnog investicionog plana za školstvo izdvojeno je 1.26 milijardi dinara, a predviđena ulaganja za Univerzijadu premašuju cifru od 4.5 milijardi dinara. Po medijima se mogla čuti informacija da samo otvaranje Univerzijade košta nešto manje od milijardu dinara.
Obrazovanje na državnim fakultetima odavno nije dostupno svima. Visoke školarine su samo deo problema. Kako bi polagao prijemni ispit, budući student mora da izdvoji i preko 10,000 dinara. Studenti koji nisu iz Beograda prinuđeni su da mesečno troše u proseku oko 250 evra, odnosno više od 3,000 evra godišnje. Prazne biblioteke i kupovina materijala samo dodatno povećavaju troškove već prekomerno opterećenim džepovima studenata i njihovih roditelja.
Još jednom bismo vas podsetili da govorimo o državnim fakultetima, dakle fakultetima koji se finansiraju iz državnog budžeta. U taj budžet naši roditelji celog svog radnog veka ulažu deo novca od svojih plata, između ostalog upravo za finansirnje školstva. Takođe, ta ista država se obavezala članom 3 Zakona o visokom obrazovanju da će pre svega pružiti mogućnost pojedincima da pod jednakim uslovima steknu visoko obrazovanje, i takođe da će raditi na bitnom povećanju broja stanovnika sa visokim obrazovanjem. Reklo bi se da je član 3 Zakona o visokom obrazovanju odavno prekršen, a da za to niko nije odgovarao.
Mi, studenti iz inicijative Drugačiji Univerzitet je Moguć, smo se postepeno okupljali još od protesta 2006. godine i blokade Filozofskog fakulteta. Smatramo da su svi dosadašnji protesti bili stihijski i imali samo kratkoročne ciljeve, te u skladu s tim i ograničene uspehe. U nedostatku autentične studentske organizacije koja bi se borila za studentska prava, odlučili smo da se organizujemo i u našu inicijativu pokušavamo da uključimo što više studenata sa svih univerziteta.
# Zalažemo se za besplatno i svima dostupno obrazovanje. Novca ima, ali država mora konačno odlučiti šta su joj prioriteti. Mi smatramo da je besplatno i svima dostupno obrazovanje interes čitavog društva. Obrazovanje je društvena tekovina i kao takvo mora biti dostupno celom društvu. Aktuelna politika, koja je delo onih koji su se školovali besplatno, vodi dodatnom raslojavanju i polarizaciji društva. Stvara se sve veći jaz između bogatih i siromašnih, privilegovanih i zanemarenih. Besplatno obrazovanje nije san već realnost koju žive studenti u skoro 20 zemalja Evrope.
# Protivimo se uvođenju tržišnog principa na univerzitete. Pod ovim se podrazumeva, kako određivanje školarina po tržišnom principu, tako i uvođenje rangiranja studenata koje je u suprotnosti sa akademskim principima i koje narušava kolegijalne odnose među studentima. Dalje, uvođenje tržišta znači i to da će manje „profitabilne“ katedre vremenom nestati.
# Smatramo da je borba za besplatno obrazovanje od šireg društvenog značaja. Besplatno obrazovanje se ne može izboriti borbom na pojedinačnom fakultetu. Ova borba takođe ne poznaje ni državne granice. Mi smo u njoj zajedno sa kolegama širom Evrope i sveta.
Sa druge strane, prosečna školarina na državnim fakultetima u Srbiji iznosi oko 800 evra, a od pedesetak zemalja Evrope, jedino u Velikoj Britaniji, Holandiji i Letoniji studenti plaćaju više za godinu studija na državnim fakultetima nego kod nas. Naravno, 800 evra je samo prosek. Školarine na pojedinim fakultetima dostižu i do 3000 evra (Arhitektonski fakultet), a njihovo određivanje je uglavnom paušalno jer im visinu ne određuju troškovi studiranja. Glavni kriterijum je tržište: traženiji fakulteti imaju više školarine. Tako je za narednu školsku godinu Geografski fakultet najavio povećanje školarine za 50%. Razlog je samo jedan: Geografski fakultet je bio najtraženiji fakultet u prošlom upisnom roku. Trećina fakulteta BU takođe najavljuje nova poskupljenja koja pravdaju potrebom za usaglašavanjem sa troškovima života, padom vrednosti dinara, krizom itd. Naravno niko se ne pita kako će sav taj teret uspeti da iznesu studenti i njihovi roditelji.
Podsetili bismo vas na činjenicu da se radi o državnim fakultetima. Podaci govore da je, kako bi se ova katastrofalna situacija popravila, neophodno da se iz državnog budžeta, umesto dosadašnjih 3.5%, za obrazovanje izdvaja najmanje šest odsto bruto društvenog proizvoda i da se tako za više od 50 odsto povećaju ulaganja u ovu oblast. Ovo je posebno bitno u periodu svetske ekonomske krize. Najbolja investicija za izlazak iz krize jeste ulaganje novca u obrazovanje. Tako Evropska unija planira da poveća izdvajanja za obrazovanje sa 7 na 10% BDP, Indija ih je povećala na 20%, a Kuba čak na 30%. U Srbiji se za obrazovanje izdvaja 3.5%, a za nauku svega 0.3%; 90% novca namenjenog obrazovanju troši se na plate učitelja i nastavnika, a od preostalih 10% svega dva odsto se ulaže u razvoj novih obrazovnih programa. Za ovu godinu od sredstava Nacionalnog investicionog plana za školstvo izdvojeno je 1.26 milijardi dinara, a predviđena ulaganja za Univerzijadu premašuju cifru od 4.5 milijardi dinara. Po medijima se mogla čuti informacija da samo otvaranje Univerzijade košta nešto manje od milijardu dinara.
Obrazovanje na državnim fakultetima odavno nije dostupno svima. Visoke školarine su samo deo problema. Kako bi polagao prijemni ispit, budući student mora da izdvoji i preko 10,000 dinara. Studenti koji nisu iz Beograda prinuđeni su da mesečno troše u proseku oko 250 evra, odnosno više od 3,000 evra godišnje. Prazne biblioteke i kupovina materijala samo dodatno povećavaju troškove već prekomerno opterećenim džepovima studenata i njihovih roditelja.
Još jednom bismo vas podsetili da govorimo o državnim fakultetima, dakle fakultetima koji se finansiraju iz državnog budžeta. U taj budžet naši roditelji celog svog radnog veka ulažu deo novca od svojih plata, između ostalog upravo za finansirnje školstva. Takođe, ta ista država se obavezala članom 3 Zakona o visokom obrazovanju da će pre svega pružiti mogućnost pojedincima da pod jednakim uslovima steknu visoko obrazovanje, i takođe da će raditi na bitnom povećanju broja stanovnika sa visokim obrazovanjem. Reklo bi se da je član 3 Zakona o visokom obrazovanju odavno prekršen, a da za to niko nije odgovarao.
Mi, studenti iz inicijative Drugačiji Univerzitet je Moguć, smo se postepeno okupljali još od protesta 2006. godine i blokade Filozofskog fakulteta. Smatramo da su svi dosadašnji protesti bili stihijski i imali samo kratkoročne ciljeve, te u skladu s tim i ograničene uspehe. U nedostatku autentične studentske organizacije koja bi se borila za studentska prava, odlučili smo da se organizujemo i u našu inicijativu pokušavamo da uključimo što više studenata sa svih univerziteta.
# Zalažemo se za besplatno i svima dostupno obrazovanje. Novca ima, ali država mora konačno odlučiti šta su joj prioriteti. Mi smatramo da je besplatno i svima dostupno obrazovanje interes čitavog društva. Obrazovanje je društvena tekovina i kao takvo mora biti dostupno celom društvu. Aktuelna politika, koja je delo onih koji su se školovali besplatno, vodi dodatnom raslojavanju i polarizaciji društva. Stvara se sve veći jaz između bogatih i siromašnih, privilegovanih i zanemarenih. Besplatno obrazovanje nije san već realnost koju žive studenti u skoro 20 zemalja Evrope.
# Protivimo se uvođenju tržišnog principa na univerzitete. Pod ovim se podrazumeva, kako određivanje školarina po tržišnom principu, tako i uvođenje rangiranja studenata koje je u suprotnosti sa akademskim principima i koje narušava kolegijalne odnose među studentima. Dalje, uvođenje tržišta znači i to da će manje „profitabilne“ katedre vremenom nestati.
# Smatramo da je borba za besplatno obrazovanje od šireg društvenog značaja. Besplatno obrazovanje se ne može izboriti borbom na pojedinačnom fakultetu. Ova borba takođe ne poznaje ni državne granice. Mi smo u njoj zajedno sa kolegama širom Evrope i sveta.
Jedan svet, jedna borba!
Obrazovanje nije na prodaju!
Obrazovanje nije na prodaju!
Komentari
JEDAN SVIJET, JEDNA BORBA!