U Srbiji, bolonjska reforma je bila praćena enormnim rastom školarina iz godine u godinu, haosom u nastavi i osiromašenjem programa.

Povodom desetogodišnjice Bolonjske deklaracije, izveli smo performans "Koliko košta znanje?" na Delijskoj česmi u Knez Mihajlovoj. Dok smo sedeli u krugu i učili, građani su bili pozivani da se uključe u arbitražu cene pojedinačnih znanja - Koliko košta znanje iz sociologije? Koliko košta veština sviranja klavira? Koliko treba da košta znanje za dečka u zelenoj majici, a koliko za devojku u papučama? Nama se cena znanja menjala iz godine u godinu, postajala sve veća i veća, iako je znanje ostajalo isto.

Ovde možete pogledati fotografije sa performansa.

Prolaznici su zapisivali svoje cene na papire sa bar-kodom, i davali pojedinačnim studentima na uvid. Većina prolaznika je, zapravo, smatrala da znanje treba da bude besplatno. Neki se, za razliku od naših fakultetskih vlasti, nisu osećali kompetentnim da daju odgovor na to pitanje, pa su radije odlazili nakon diskusije o državnoj neodgovornosti, broju studenata koji su potrebni tržištu rada, nekadašnjem besplatnom obrazovanju... Neki su smatrali da se vrednost znanja ne može izraziti u novcu, pa su ispod bar-koda napisali: "neprocenjivo".

Ako je znanje neprocenjivo, šta se zapravo kupuje na bolonjskom "tržištu znanja"? Ono što se kupuje zapravo nije znanje. Znanje se ne dobija, ono se stiče. Ono što nam prodaju, što naši roditelji plaćaju kroz porez, a zatim ponovo plaćaju kroz školarine, jeste proces prilagođavanja obrazovanja diktatu tržišta, osiromašenja kurikuluma i odumiranja "neprofitabilnih" znanja. Ukoliko se ovaj proces ne zaustavi, prostor obrazovanja će se ubrzo pretvoriti u luksuznu pijacu za kupovinu diploma.